Salev (Mont Salève)
14. maj 2006.


Ženeva je u nekoj vrsti geografskog levka. Smeštena je izmedju dve planine koje ostavljaju toliko prostora da izmedju njih oteče Rona i odvede vodu iz jezera u Sredozemno more. Zanimljivost je da su obe planine već u Francuskoj.

Planina koja je južno od grada zove se Salev. Zovu je i 'Ženevska planina'. Mnogo je bliža od Jure koja se prostire severno od grada, pa je stoga češće posećenija. U stvari, veoma je omiljeno izletničko mesto još od 18-tog veka i većina ženevljana će vam predložiti da je posetite. Planinu su u 19. veku pohodili Alfons de lamartin, Džon Ruskin, Ričard Vanger i Djuzepe Verdi, koji se tu negde i venčao.

Salev je u stvari prvi obronak Apla, koji se odatle prostiru na istoku, najpre kroz Francusku, a zatim dalje Italiju, Švajcarsku, Austriju i Sloveniju. Ako se vrha pogledate na suprotnu stranu od Ženeve, videćete Mon Blan, najviši vrh Evrope, i Savojske Alpe. Salev je uska planina dugačka preko 35 kilometara koja doseže do 1378 metara nadmorske visine. Najviši vrh zove se Veliki piton (Grand Piton). Salev ima dve potpuno različite strane. Ona koja je okrenuta ka Ženevi je veoma strma i skoro okomito se spušta ka gradu. Prvi čovek koji se popeo na Mon Blan Horasom - Bekedinkom de Sosurom (Horace-Bénédict de Saušure) upravo je ovde vežbao penjanje u stenu za taj poduhvat. Sa suprotne strane, pad je mnogo blaži i stepenast, tako da je tu asfaltni put i cela mreža planinarskih staza. Vrh je prilično ravan, neka vrsta visoravni, pa se leti medju izletnicima nadju i krave koje mirno pasu.

Do Saleva se iz grada stiže autobusom broj 8. Jedna od zadnjih stanica ovog autobusa završava se na samoj granici sa Francuskom, u Vejrijeu (Veyriere). Obratite pažnju, svaki drugi autobus ide dovde a oni izmedju do drugog obližnjeg sela. Postoji i mogućnost da se do Vejriea dodje autobusom 41 iz Karuža, ali izgleda da on redje saobraća, posebno vikendima i praznikom.

Ako hoćete da posetite Salev, treba vam i šengenska viza i viza za Švajcarsku koja će vam omogućiti da se vratite posle izleta. Mada, granični prelaz je mali i na njemu je samo jedan carinik napolju. On površno kontroliše automobile da ženevljani ne bi unosili prevelike količine hrane i drugog provijanta iz mnogo jeftinije Francuske, do na pešake skoro i da ne gleda. Ispred mene je granicu prešlo samo jedno crnče, staro oko 10 godina, koje očigledno nije imalo nikakav dokument kod sebe.

Kada predjete granicu, trebaće vam još nekih najviše desetak minuta lakog hoda do žicare koju na francuskom zovu 'teleferik' (téléphérique). Žičara će vas sa nekih 426 popeti na 1097 metara nadmorske visine, do samog grebena. Ako idete samo u jednu stranu cena je 6,3, dok je povratna karta 10,5. Plaćanje je moguće i u francima (16 ČF).

Nekada je ovde vozila posebna železnica. Zbog sve većeg interesovanja ženevljana, ona je izgradjena 1892. godine. Imala je oblik slova Y, sa dve linije koje su polazile iz Etrambiea i Verniea, da bi se spojile u Monetieu i stozale sve do mesta na 1142 metra nadmorske visine. Bila je to prva evropska železnica koja je koristila treću šine za dotok električne energije. Struja je stizala dalekovodom iz posebne brane u mestu Avr. Svaki voz imao je 12 vagona sa po 36 mesta, sa jednim odeljkom prve i dva druge klase. Putovanje je trajalo jedan sat, brzinom od 5,4 do 10,8 kilometara na sat.

Žičara je izgradjena 1932. godine, tako da onda prestala potreba za železnicom, pa je ona prestala sa radom par godina kasnije. Neposredno uz donju stanicu žičare vide se ostaci mosta kojim je železnica prelazila put. Žičara nije radila tokom Drugog svetskog rata, sve do 1951. godine. Naredna pauza desila se od 1975. do 1984. godine, kada je obnovljena i otvorena u obliku u kome i danas funkcioniše.


Sa prostora oko gornje stranice žičare pruža se sjajan pogled na Ženevu. Osim ako kao ja pogodite da samo jedno popodne celog lepog vikenda bude oblačno i kišno. Takodje, južna strma strana uz koju se penje žičara koristi se kao kamenolom što malo kvari ugodjaj penjanja žičarom.

Na gornjoj stanici žičare je restoran, u dva nivoa, kao i ukusno uredjeno igralište za decu. Odavde počinju mnoge pešačke staze, od kojih je jedna ekološko-etnološka koja vas vodi kroz putovanje od oko pola sata. Uopšte gledano, ova planina je odavno pravi poligon za geološka i biološka istraživanja. Prvu planinarsku stazu postavio je 1854. godine Švajcarski alpski klub a danas ih ima više od 50. Zimi, mnoge staze se pretvaraju u poligone za kros kantri skijanje. Konačno, tu je i plato sa kojeg se otiskuju paraglajderi. Ako niste vični ovom sportu, još uvek možete platiti za skok u dvoje u koji će vas odvesti iskusan instruktor. U paru, instruktor je pozadi tako da ispred sebe imate potpun vidik. Informacije možete naći na adresi www.air-saleve.com.

Kvalitet Saleva je što se tu ukrštaju mediteranska i alpska klima. To posebno pogoduje raznim biljnim i životinjskim vrstama. Zanimljivost posebne vrste je oveći sivi leptir sa crvenim i crnim kružnim šarama nazvan 'apolon'.

Odavde vodi i vijugavi asfaltni put ka Monetieu kojii se nalazi na nešto vise od pet kilometar. Pretpostavljam da je to prijatna šetnja uzbrdo, koju nisam mogao da isprobam zbog gorepomenute kiše. Usput se može zastati na krivini na kojoj se nalazi "Šale krsta" - lepa tipična alpska kuća na ivici hridine od koje se takodje pruža lep pogled na Ženevu. Od Monetiea vodi put ka malom dvorcu koji takodje stoji na ivici ambisa i gleda ka gradu. Pored njega je pešačka staza koja vodi do podnožja putem koji je nekada koristila železnička pruga.

Vejrie i Siern

Poslednje mesto u Švajcarskoj na putu ka Salevu je slikovito seoce Vejrie. Za razliku od Karuža koji je već poprilično urbanizovan i uveliko modenski, ovo mestašce je uveliko zadržalo svoju simpatičnu amtosferu. U centru je crkva Svetog Morisa izgradjena 1789. godine i dvorac nastao 20 godina ranije (koji je proglašen mestom od istorijskog značaja 1961. godine). Okolo je puno starih lepih kuća, od kojih su neke izuzetno lepo i ukusno renovirane tako da su zadržale stari izgled a očigledno nude sav komfor modernog stanovanja. Atmosfera je takodje mirna, komšijska. U maloj kafani preko puta crkve okupljaju se lokalne face i opušteno caskaju o životu i svom lokalnom fudbalskom klubu. Oko Vejriea je puno njiva i vinograda, pa je pejzaž kao da ste negde daleko u provinciji.

Posebna znamenitost mesta je jevrejsko groblje. Nastalo je 1920. godine, kada se dotadašnja jervekska komuna Karuž priključila Ženevi. Zanimljivo je i lepo uredjeno.

Preporučujem da posle posete groblju krenete dalje stazom koja vodi prema reci Avr. Najpre ćete naići na veliku baru, neku vrstu mrtvaje ove velike reke. U vreme mog prolaska, bili su vidni natpisi upozorenja zbog opasnosti od ptičijeg gripa, što ukazuje da je ovo prolazno mesto za ptice selice.

Dalje se prolazi kroz lepe njive i vinograde, da bi se došlo do grupe kuća koja je u stvari seoce Siern. Ima ih ne više od desetak, ali su sve stare, velike i veoma lepe. Neke su sjajno ranovirane i ovde zasigurno žive neki buržuji. Mnogo lep kraj koji se isplati obići. Ovde se i spajaju te dve grane autobusa 8, pa je lakše krenuti nazad ka gradu.



Sve u svemu, put od grada ka Salevu, penjanje žičarom, uživanje u vidiku, lagani spust sa obilaskom znamenitosti po planini i seocima u podnožju traje do najviše 5 sati laganog hoda i vredi krenuti na ovaj put.


...